Krv & Ljubav

.Sedim u tišini. Telefon mi je u ruci, ali već dvadeset minuta ne uspevam da pritisnem ime na displeju. Gledam ga. Njegovo ime. U kontaktima je pod onim nadimkom, koji koristim kada sam srećna. Sada nisam.

U stomaku osećam nešto preteško, kao kamen. Prsti mi znojem klize po ekranu, pa brišem dlan o haljinu. Dišem plitko. Znam da moram. Znam i da neće biti kraj sveta. Svakako opet — u meni sve vrišti da ne okrenem.

Nikada nisam umela lako da ištem, pitam … Nosim u sebi taj čudan sklop – radije ću pregrmeti, nego staviti drugome teret na dušu. Ne zato što ne verujem da će se odazvati, već prezirem da tražim. Mrzim biti ta koja moli. A ovo…, ovo nije ni molba. Ovo je poziv ljudski iz neke dublje, nagonske potrebe – za život.

Pritiskam poziv. Zvoni. Srce mi preti da iskoči, aritmično ga osećam u grlu. Dišem. I kad se javi, čujem svoj glas — to nisam ja. To je neka druga verzija mene. Lagana. Neobavezna.

“Heeej…, gde si?”

Malo priče o svemu, samo da ublažim ono što nikako da izgovorim.

Onda u glavi čujem kako vičem sebi: “pucaj!”

“Idem na hirušku intervenciju”- kažem, i glas mi po prvi put drhti. “Ali postoji jedan uslov, Mora više ljudi da da krv, kako bi me uopšte primili. Nisam to znala.”

I onda izgovaram ono najranjivije: “Da li bi mi dao malo svoje krvi?”

Tu zastanem. Telo mi se grči. U tom pitanju je sve: i ljubav, i ranjivost, i stid što uopšte ovako moram da pitam. Nisam tražila krv za podmlađivanje – madaaa, ne bi škodilo ha-hahaha – već uslov da uopšte mogu da uđem u operacionu salu. Težak osećaj – kada si doveden do momenta gde moraš da pitaš za svoj opstanak, Naravno, da sam već bila pozvala i pitala: mogu li sama sebi da doniram i nikog ne smaram …, ali uludo – oduvali su me.

Ćutimo. Tih par sekundi su sve. Osećam se kao da tražim za transplantaciju.

Čujem ga kako diše. I tad — odgovara. Kratko. Odučno. Jasno.:

“Naravno. Stavi moje ime.”

I u tom trenutku — iako još ništa nije rešeno, i dalje imam papire da potpišem, bolnicu da uđem, krv da dočekam — meni se već nešto u grudima razvezuje, kao čvor koji popušta. Nije stvar samo u tome da sam pitala, nego u tome što je rekao “da”, a nije morao.

Svakako ta spremnost da ti neko da deo sebe – neprocenjiv je i zahvalan osećaj. Srećom, nije bilo potrebno – njih nekoliko je bilo više nego dovoljno…

U sebi sam se nasmejala i pomislila: možda sam i poželela baš da kap “njegove krvi” završi u venama. Ne zbog potrebe, nego da dobijem deo njegovog karaktera. Njegovu snagu. Njegovu vatru. Ili možda njegov inat, ko zna…

Dođe taj trenutak kad nemaš izbora. Kad se sve ogoli, a ponos ostane pred vratima bolničke sobe.

Nisam želela da izgovaram ovakve stvari, već osnovno pravo da uđem u operacionu salu. Da budem lečena. A za to su u Srbiji bili potrebni drugi. Njihova krv. Njihova volja, empatija, vreme, podrška, odlučnost, ljubav.

I tada razmišljaš: krv pamti, sve što tvoje telo zna, sve što je tvoja porodica ikada bila. Nije krv samo broj grupe, retka crvena tečnost u vrećici, hemijski sastav. Krv je čarolija. bez nje ništa u telu ne bi znalo da diše, oseća, voli i preživi. Kada daš krv deo tebe nastavlja da živi u nekome.

Krv je ljubav, kada se daje iz srca, onako kako su to neki učinili. Krv je porodica. Krv je prijateljstvo. Ljubav koja ima oblik empatije. Krv je odluka. Da budeš tu za nekoga – čak i kad ništa ne traži, ili baš onda kada to najteže traži.

study.com

Zalihe su niske, leto je. Život je, kao i uvek, ozbiljan. Divno imati braću i prijatelje.

Prvo čovek zabode porodici zube u venu, tik pre plažiranja na moru.

Neopisivo je kako sam dočekala brata po sletanju iz Barselone, i promenila mu sve planove. Goran moj tihi štit, oslonac. Nije me ni pitao ništa. Samo informativno: “gde i kada?” Tek što je stigao na par dana a već je odložio svoje najvažnije, i “završio to” kao da je to najmanja stvar na svetu. Nije bila. Dao je krv, kao što je to godinama činio moj otac. Dragocena, nulta krvna grupa, univerzalna, retka ..Sećam se kako su tatu zvali telefonom dežurni iz bolnice u cik noći, i kako bi uvek odlazio za nepoznate, bez reči. Goran je nasledio “ludost za druge”, i tu krv. Tu porodičnu narav. Krv nije voda, kažu. Ali ono što sam tada dobila, bilo je više od krvi. Bila je to ljubav u najtišoj i najiskrenijoj formi – data u špricu, donirana tiho, i ostavljena u srcu zauvek.

Doslovno me je oborio Luka. Luka, dete mojih prijatelja, a pomalo i moje. Gledala sam ga kako uči da hoda, kako spretno izgovara prve reči. Gledala sam kako iz tog dečaka izrasta šarm i toplina, dok osvaja život & tapšala i skakala dok ne promašuje obruč. Taj isti cute dečak, sada ljudska gromada, predivan mladić, odlazi da ga izbuše iglom, jer heeeeej – daje sebe za mene! Ne traži objašnjenje. Ne okleva. Samo kaže: „Nije to ništa zaista.“, a neoduživo je!

U tom trenutku, ne znam ni da li me više boli telo, ili srce od zahvalnosti. Pokušavala sam da obuzdam suze, ali one su tvrdoglave, kao i ja.

Zato ovo pišem, jer nisam znala kako da izgovorim sve to dok sam bila s bolničkom narukvicom oko ruke. Sada mogu.

Nisam bila sama. Nisam zaboravila. I nikada neću.

Hvala superljudi, nenadoknadivo zauvek.

To je gest istinske empatije, lepog vaspitanja i jednostavnog saosećanja. Ostali, ako ikad budete u ovakvoj situaciji darujte deseti deo sebe: 470mm krvi nekome, i spasite život. Dok to činite, ne zaboravite biti zdravi i srčani, kao ovi predivni ljudi, koje volim ceo život.

Autor: Svaka sličnost sa stvarnim događajima i osobama je slučajna.