.Sedim u tišini. Telefon mi je u ruci, ali već dvadeset minuta ne uspevam da pritisnem ime na displeju. Gledam ga. Njegovo ime. U kontaktima je pod onim nadimkom, koji koristim kada sam srećna. Sada nisam. U stomaku osećam nešto preteško, kao kamen. Prsti mi znojem klize po ekranu, pa brišem dlan o haljinu. Dišem plitko. Znam da moram. Znam i da neće biti kraj sveta. Svakako opet — u meni sve vrišti da ne okrenem. Nikada nisam umela lako da ištem, pitam … Nosim u sebi taj čudan sklop – radije ću pregrmeti, nego staviti drugome teret na dušu. Ne zato što ne verujem da će se odazvati, već…