Možemo li voleti istu osobu više puta?

Zvuči kao bajka, ali neki ljudi se zaljube više puta u istu osobu.

Zaljubljivanje se nekako uvek spontano dogodi, pa je razumevanje i ozbiljnost tog intenziteta uvek nadrealno i zastrašujuće, jer želite svaku vibraciju iznova da osetite.

Što se tiče ponovnog zaljubljivanja s` prekidima, bilo da se radi o dugogodišnjem partneru ili nekome ko je neko vreme bio poseban deo vašeg života. Suština je da ljubav s` istom osobom možemo otkriti više puta, jer nismo nikada ni prestali da je volimo. Male vibracije koje ljubav nudi zagrevanjem iznova, čine da se oseti njena prisutnost u svakoj mitohondriji. U biti, ne odljubljujemo se i ponovo zaljubljujemo u nekoga s` kim smo godinama, ljubav je tu – nije isčezla. Nakon bezbroj fantastičnih trenutaka i loših, gorko-slatkih osećanja i briga, trebali bi postojati trenuci kada gledate osobu i divite joj se. 

Svedoci smo kultnih parova, koji nisu mogli da žive jedno bez drugog. Bile su to epske, dramatične, intelektualne i destruktivno strastvene ljubavi pored Fride Kalo i Dijego Rivera, nijedan par ne može da stane na crtu Bartonu i Tejlorovoj. Liz Tejlor i Ričard Barton su pokazali da se za ljubav bori, bez kalkulacije. Njihov odnos je bio sve osim bezbedan i dosadan. Danas je sve postalo previše oprezno, jadno i “mlako”, nedostaje ta autentična, epska težina emocija. Želim da osetim da je ljubav veća od nas samih, baš kao što je bila njihova. Nekako mi se čini da su ljudi postali previše uplašeni da budu povređeni, pa zato radije biraju površne odnose, nego da rizikuju jednu takvu prepuštajuću.

Kada ogolimo sve društvene definicije, brakove, ugovore i pravila, dolazimo do zaključka da je smisao ljubavi upravo to: pronaći nekoga zbog koga si spreman da rizikuješ sve, pa čak i sopstveni mir. Ta dobro poznata emocija uprkos svom bolu, za mnoge ljude predstavlja jedini pravi smisao, apsolutno buđenje duše. Ipak, većina ljudi provede život u “bezbednoj zoni”, u učmalim vezama koje su jedva funkcionalne i mirne, u kojima nikada ne osete pun intenzitet svog bića – gde fali ona spoznaja da te neko zna u dušu.

Danas živimo u “kratkoročnoj” kulturi (Disposable Culture). Čim nešto zapne, prva opcija je produži dalje. Veze su danas prepune kalkulacija, taktiziranja, prepune fake bespotrebnih pravila: “nemoj odmah da odgovoriš na poruku”, “izgledaj uvek zauzeto”, “nemoj da pokažeš da ti je previše stalo”, “zadrži distancu da ne ispadneš očajan/na”. Sve je postalo igra moći i strategije. Da li su neki ljudi uopšte sposobni danas da dožive fatalnu, strastvenu ljubav više od jednom u životu, ili se takva kosmička veza dešava samo jednom, a sve ostalo posle toga su samo bledi pokušaji da se ta vatra ponovo pronađe?

Da li je lakše voleti istu osobu više puta, jer smo se već otvorili? Otvaranje pred nekim novim zahteva ogroman napor, poverenje i rizik. Sa poznatim partnerom, ta teritorija je već osvojena. Već postojeća ranjivost je najjači magnet koji nas vraća istoj osobi. Nema glume i “prodavanja magle”, jer poznajemo maglu. Dok na početku novih upoznavanja svi žele da budu najbolja verzija sebe. Sa osobom koja te već videla u svim izdanjima: kako plačeš, na dnu si, kako besniš, ili kako se boriš sa sopstvenim demonima, nema foliranja. Ti si pred njim/om već “ogoljen/a”, i taj osećaj slobode – gde ne moraš da se pretvaraš da si savršen/a – neverovatno oslobađa i privlači.

Izgradnja dubokog poverenja sa nekim traje godinama. Povratkom iznova u isti zagrljaj, vi ne krećete od nule. Krećete sa mesta gde već postoji zajednički jezik, interni humor, dobro poznat pogled, udobno mesto za biti i vaša istorija. To pruža osećaj prisnosti i sigurnosti, koji je teško izgraditi iz početka.”Poznata opasnost” je lakša od nepoznate, čak i ako je odnos imao krah momente naš mozak često bira ono što mu je poznato. Znamo tačno kako ta osoba voli, kako povređuje i kako se miri. Kod nekog novog, rizik od nepoznatog bola je mnogo strašniji. Čežnja za onim ko te je najbolje razumeo. Baš kao što je Ričard Barton pisao da jedino Elizabet može da toleriše njegove ludosti, i mi u trenucima samoće shvatimo da nas niko posle njih nije “pročitao” na tako dubokom nivou. Ta želja da ponovo budeš viđen/a i shvaćen/a bez puno reči, vodi nas samo ka toliko željenom poljupcu, dodiru. Kada se sve sabere, ponovo voleti istu osobu je lakše, jer je emotivni ulog već plaćen. Vi ste već prošli kroz vatru upoznavanja i ranjivosti, sada samo birate da li ćete u tom pepelu ponovo upaliti istu onu vatru.

Kada se jednom dve osobe ogole i povrede, mogu li zaista da oproste i zaborave sve te loše momente, ili ta činjenica da nas neko zna “u dušu” može postati i oružje protiv nas, ako stvari ponovo krenu po zlu? Da li je moguće praštati? Verujem da jeste, ali neke osobe ne mogu da zaborave tu povredjenost…Na žalost, tu je uvek i neka prepreka: karakter, duša, ego…Možda je i vredno rizika, ako je osećaj srca toliko neverovatan. Smatram da je u životu veći greh propustiti nešto kosmičko i veliko zbog straha, nego rizikovati, pa makar ponovo bolelo. Imamo svest o prepreci i spremnost na rizik – voleti iznova kao svestan rizik, a ne slepa iluzija. Niko u takav rizik ne ulazi zatvorenih očiju, misleći da će sve magično biti savršeno, nego odraslo i svesno da ožiljci postoje. Ožiljak je deo svega. Kao što Japanci popravljaju polomljeno posuđe zlatom – tehnikom Kintsugi, čineći ga još lepšim i vrednijim, tako je i voleti iznova, ako te u toj osobi čeka onaj neverovatan osećaj.

Samo da ne ispadne kao loše „podgrejano jelo“. Neke ljubavi su poput sveže pripremljenih jela, koje su sutra veoma toksične. Baš kao i u kuhinji, sve zavisi od toga šta podgrevaš i kako to radiš. Oni koji kažu da to „ne valja” uglavnom misle na jela koja izgube ukus i postanu bljutava, otrovna. To je ono kada se vratiš, a sve je isto, jednolično i mlako. Zaista ne valja. Dok druga jela sutradan, kad odstoje i ponovo se podgreju, ubedljivo najbolja! Zato ako voliš eksploziju, vibratn prožimanja čula sa istančanim ukusom, ako je to emotivno najfinije skrčkan “Bouf bourguignon”, “Veal roast”, “Civet de chevreuil mariné” ili „sarma“– onda to podgrevanje donosi najbolji ukus na svetu pun strasti, dubine, intelektualne bliskosti i istorije. U kulinarstvu, kao i u ljubavi nekada je potrebno vreme da se svi sastojci prožmu, da začini puste svoj pravi ukus i da se sve sjedini u bogatu, gustu teksturu. U ljubavi, to su veze u kojima ste morali da znate savršen, tajni recept.

Mislim da ključnu tajnu uspešnog povratka čini i dodavanje novog začina, jer ako samo staviš šerpu na šporet bez ikakve promene, jelo(veza) će imati potpuno isti ukus i iste mane, kao i prvi put. Ali ako dodaš taj novi začin, menjaš celu dinamiku i stvaraš nešto sasvim novo. U ljubavi “novi začin” je ono što sprečava da se vratite u stare, izlizane obrasce ponašanja koji su vas i doveli do kraha. Koji su to najbolji “novi začini”: začin “nove tolerancije, začin “bolja komunikacija“, začin “lični prostor“, “začin emotivni Kintsugi” …, Iskrenost je najskuplji začin, jer zahteva apsolutnu hrabrost. Kada ukloniš sve senke i “ispljuneš sve”, kada nekome ponudiš čistu, stoprocentnu iskrenost. U modernoj ubrzanoj svakodnevnici gde se svi povlače, špijuniraju i kriju karte da ne bi ispali ranjivi, izabrati iskrenost je jedini način da se “podgrejano” zameni sa pročišćeno, stopljeno.

Sa nekim novim začinima vaša emotivna priča nije „podgrejano jelo“, već dokaz koliko ste ojačali. To je sada potpuno novi specijalitet koji ste sami kreirali. Sada kada imaš unapređen recept u rukama, veruj svom istinskom osećaju u srcu.

Nadam se da će tvoje srce umeti odabrati, nekoga ko bi te voleo i kada odeš.