Kako je Andrić “Mandarin” zaveo & voleo Milicu zauvek

U današnjoj kulturi brzih upoznavanja gde uvek postoji “sledeća opcija”, dejting aplikacija i nedodirljivost društvenih mreža, gde generacija Z , kojoj je dovoljan Al da laska, i nema zainteresovanosti za susret, ne znam da li postoji sposobnost za dubinu osećanja, perfekciju ljubavi. Sama ideja da neko voli tajno jednu osobu decenijama zvuči kao nestvarna fikcija, filmski romantizovano. 
Živimo paradoks savremenog vremena gde osobe imaju sve opcije i brzinu povezivanja, a usamljeniji su, bez stvarne bliskosti i mutaviji nego ikada. Duboke stvari se ne mogu fotografisati, nežnost ne staje u objavu, karakter se pokaže kroz vreme, a odanost se ne dokazuje rečima, nego postupcima. Ljudi danas imaju stotine kontakata, a malo pravih razgovora. Nekada su reči i viđanja imali težinu, a osoba upoznavala kroz isčekivanje i vreme.

Upravo zato je ova ljubavna priča toliko intrigantna sa puno nijansi strasti,  poštovanja, privrženosti i divljenja.

Tajna ljubav Milice Babić & Ive Andrića

Nesvakidašnja ljubavna priča Milice Babić i Ive Andrića imala je aspekt večnog isčekivanja. Bila je duboka i strpljiva, nije posustala tri decenije pre stupanja u brak. Andrić je bio zaljubljen u Milicu još dok je bila u braku sa njegovim prijateljem Nenadom Jovanovićem.
Bila je ćerka imućnog trgovca Stevana i Borke. Još kao mala izražavala je umetničke talente, pa ju je otac poslao u Beč u Školu primenjenih umetnosti, a kasnije se specijalizovala u Parizu za pozorišni i modni kostim. Milica dolazi u Beograd 1931. godine i postaje  prva školovana srpska kostimografkinja Narodnom pozorištu i redovni profesor na akademiji.
Udaje se za Nenada Jovanovića, uglednog novinara i prevodioca za kojim žene uzdišu, a sa njim se 1939. godine seli se u Berlin. Andrić je na ministarsko poslaničko službovanje u Berlin došao kao osoba od poverenja Beogradske vrhuške, kao iskusan diplomata, ugledan pisac, poznavalac nemačkog jezika, te kao ličnost izuzetne državne reprezentativnosti stanuje u rezidenciji ambasade Kraljevine Jugoslavije.

Njena inteligencija i talenat su magnetski privlačili Andrića, koji je prezirao površnost i živeo za umetnost. Povezivali su ih književnost, umetnost i sličan senzibilitet. Ona nije bila samo lepa, već autentična u poslu, visokoobrazovana umetnica, i žena neverovatne harizme i stila. Pisac je bio oprezan dok je Milica bila udata, kako ne bi narušio njen ugled ili uvredio prijatelja. Andrić kao ambasador u Berlinu povukao je veze da Milicin suprug Nenad Jovanović, dobije posao atašea za štampu u istoj ambasadi. S obzirom na to da je Andrić bio neženja, a diplomatski protokoli su zahtevali žensko prisustvo na prijemima, postavio je Milicu za zvaničnu domaćicu svoje ambasade. Svakodnevno bili zajedno, putovali, posećivali operu, večerali i funkcionisali kao drim tim pred celom diplomatskom svitom Evrope. Milica je imala je specifičan spoj osobina, otmenu lepotu, bila definicija dame onog vremena sa besprekornim ukusom i držanje, za Andrića je bila jedinstvena, nezamenljiva i vredna višedecenijskog čekanja. Radila je i kao modni dopisnik časopisa “Politika” iz Berlina.

Tajna šifra „Mandarin“

Posebne ljubavi imaju tu bliskost, skrivene ljubavi, internog tepanja. Tako je unutar njihovih pisama postojala njihovo. Pre nego što je Andrić kao šef delegacije pisaca trebalo da poseti Kinu, Milica mu je dala nadimak “Mandarin”. Andrić je počeo da se potpisuje isključivo kao “Ivo, mandarin” ili “Tvoj Mandarin”, to bio diskretan interni simbol njihove tajne bliskosti usred formalnih pisama namenjen samo njenom srcu. Pisma Andrića upućena Milici menjala su svoj ton, dinamiku i emotivni naboj u zavisnosti od perioda. Svedoče o rasponu strogo kontrolisanih emocija, prikrivenih čežnji do potpune zrele bliskosti.

Za Nenada i širu javnost Mandarin je bio simpatičan nadimak sa putovanja, ali za Milicu i Andrića to je bio čitav emotivni žar i njihova zajednička tajna.

Naslovljavao bi pisma zvanično na oboje supružnika, i počinjala su formalnim pozdravom “Dragi prijatelji“. Slao bi ih je sa raznih brojnih privatnih i diplomatskih putovanja. Bio je formalan pisao je izveštaje o svom zdravlju, vremenu, putovanjima i svakodnevnim obavezama. Ipak, između redova i potpisa Mandarin krila se duboka emotivna privrženost.

Drugi svetski rat bio je starvičan mučan poraz za Nenada, koji veći deo rata provodi u logoru Dahau. Andrić i Milica su ostali sami u Beogradu. Ono što je verovatno najviše učvrstilo njegovu ljubav bila je njena ljudska dobrota. Način na koji je brinula o svom bolesnom, zarobljenom suprugu Nenadu, dostojanstvo sa kojim je podnosila ratne godine i spremnost da rizikuje i da sopstveni život. Andrić i Milica su zajedničkim snagama činili sve da Nenadu spasu život. Zajednički su slali pakete u logor kako bi mu olakšali paklene dane i bolest. Bio im je doživotno zahvalan po izlasku. U sveopštoj nemaštini pravila je kostime samo od želje, mašte i kreativnosti.Kada je zemlja bila oslobođena, pozorišni život u Beogradu je procvetao, i tako je Milica mogla da izdominira svojim talentom. U tim teškim ratnim vremenima njihova bliskost je bila izuzetna. Andriću je ona bila inspiracija. Napisao je svoja najveća dela u izolaciji rata, a Miličine oči bi prve pročitale redove pre štampe, a njenoj se duši poveravao. Andrić je bio izuzetno težak čovek – zatvoren, ćutljiv, diplomata koji pažljivo vagao svaku reč i koji je najviše na svetu cenio svoj mir. Milica je imala neverovatan senzibilitet i savršeno je osećala njegove tišine. Bila je njegova stabilnost i psihološko utočište koje nigde drugde nije mogao da pronađe.

Andrić je bio prijatelj ovog para i sve do Nenadove smrti tajno je voleo i čeznuo je za Milicom, koja je bila njegova inspiracija i ljubav. Uverena sam da je Nenad Jovanović vrlo verovatno znao za tu duboku povezanost, ali su gospodstvo i kodeks tog vremena, dostojanstvo, poštovanje i specifične okolnosti tog doba učinili da sve prođe bez skandala. Zato su godinama funkcionisali kao nerazdvojan trio. To je bila formula u kojoj niko nije bio poražen, niti javno osramoćen. Svi su zadržali svoje dostojanstvo: Nenad je imao odanu suprugu i moćnog prijatelja, Milica je imala obožavanje, naklonost, zaštitu i ljubav dvojice izuzetnih ljudi, a Andrić je imao svoju “Jelenu, ženu koje nema” uvek na korak od sebe.

Andrić je u njoj pronašao sve ono o čemu je pisao u svojim esejima o idealnoj ženi. Bila njegova živa muza, duhovni blizanac i jedina žena koja je uspela da otključa srce najzatvorenijeg pisca naših prostora. Za njegovo srce niko drugi nije ni postojao, i zato mu nijedna godina čekanja nije bila preduga.

Kada su se konačno venčali 1958. godine nakon smrti njenog supruga, Andrić više nije imao razloga da skriva svoja osećanja. Andrić je zadržao nadimak koji je voleo, šta više potpisom je postao slobodniji i emotivniji u pismima se potpisivao sa “Tvoj Mandarin, koji te nežno grli” ili “Grli te nežno tvoj Ivo Mandarin”. Pisma koja joj je pisao u poslovnom odstustvu postala su nežna, topla i bliskija. To su bila klasična ljubavna pisma, otvorena i oslobođena svih stega, u kojima joj se obraćao najnežnijim nadimcima poput “Lepa”, “Draga moja Milice”.

Trijumf “žene koje nema” i nobelovca

Apsolutni estetski i emotivni vrhunac njihovog zajedničkog života bio je 10.decembar 1961.godine u Stokholmu. Ivo Andrić je ušetao u raskošnu dvoranu Švedske kraljevske akademije da primi Nobelovu nagradu, svetski mediji i skandinavska kraljevska svita nisu gledali samo u našeg književnog velikana, već su bili potpuno opčinjeni pojavom Milice Babić u raskošnoj plavoj haljini sa crnim satenskim rukavicama i svedenim nakitom, ostaviljala je utisak žene koja poseduje urođeno gospodstvo zasenila je čak i kraljevsku svitu. Njena pojava je plenila – umela je da spoji evropski modernizam sa tradicionalnim motivima. Milica ništa nije prepustila slučaju. Sama je osmislila i dizajnirala svoju raskošnu balsku haljinu u upečatljivoj kraljevsko plavoj boji, sačinjena od najfinijih materijala koji su pratili njenu elegantnu i otmenu figuru. Njen stilski pečat ušao je u istoriju mode.

Dok su hodali ka kralju Gustavu VI koracima satkanim od snova, ljubavi, želja, uspeha i neodustajanja za Andrića, ti trenuci su imali duboko, gotovo biblijsko značenje. Čovek koji je decenijama krio svoju ljubav, pisao o njoj kao o nedostižnoj priviđenju, a sada stajao pred celim svetom.