Orkanska Ljubav Crnjanskog & Vide

Istorija Beograda je puna autentičnih, sudbinskih, velikih strastvenih ljubavi i legendarnih parova koji su inspirisali, prkosili normama, obeležili vreme, i oblikovali duh grada kroz vekove, umetnost i književnost. Iza velikih imena i dela često stoji istinska ljubavna priča satkana od strasti koja prevazilazi fikciju. Veze koje su hranile dušu i ego, geniji i muze, delili su uspone i padove, i stvorili večnost ljubavi. Fasciniraju me neke toliko različite beogradske ljubavne priče. Jedna baš kao ljubavni orkan Miloša Crnjanskog i Vide Ružić, dok je druga duboka, intelektualna, tajna i strpljiva ljubav Ive Andrića i Milice Babić.

Iako velike ljubavi ne moraju uvek da budu najglasnije, opčinjavaju nas burne ljubavi, strastveno privlače spektakularnu pažnju. Sudbinske ljubavi su one koje osećamo u svakom delu svog bića. Kada upoznamo osobu koja nam je suđena, svet kao da se zauvek menja.

Bogatašica i “loš momak” : Crnjanski & Vida

 “Voleti nikad nije besmisleno.” Miloš Crnjanski

Vidosava Vida Ružić bila je ćerka uglednog predratnog ministra prosvete Dobre Ružića. Jedna od najlepših beograđanki, omiljena gošća, tako reći princeza dvorskih balova. Vida je bila deo beogradske elite, kretala se u najvišim aristokratskim krugovima. Život joj je bio potpuno isplaniran, a ona zatočenica konvencija sa obezbeđenom budućnošću. Njena porodica je već bila ugovorila njen brak sa visokim kraljevskim oficirom, što je u to vreme bio vrhunac društvenog prestiža, ali i aranžman koji se u visokom društvu kršio samo uz ogromni skandal. Miloš Crnjanski je bio druge strane povratnik Prvog svetskog rata, kao sin siromašnog seoskog beležnika, šarmantan kicoš, harizmatičan i buntovničkog drskog stava, koji je potpuno odudarao od uštogljenih udvarača njene klase. Mračan i privlačan, bio je hodajući skandal za svaku “devojku iz dobre kuće”.

Kao u najboljim filmskim pričama, privukle su se suprotnosti. Susret takve ljubavi naravno da je bio legendarno dramatičan u amfiteatru beogradskog Filozofskog fakulteta, pre početka časa istorije. Vida je sedela u klupi i želevši da sačuva mesto za prijateljicu, stavila je svoj šešir na stolicu pored sebe. Miloš Crnjanski, koji je već tada bio poznat po svojoj samouverenosti i sklonosti šalama, kročio je u amfiteatar, ugledao najlepšu studentkinju i namerno seo pravo na njen šešir. Kada ga je Vida zbunjeno i ljutito pogledala, pokušavajući da mu objasni da je mesto zauzeto, on ju je prekinuo usred rečenice i šarmantno dobacio: “Zauzeto? Pa, za mene naravno.” Od tada mesto je bilo njegovo za ceo život. Vida se odmah zaljubila magnetski privučena njegovom pojavom, i stilom. Crnjanski nije bio tipičan pisac. Bio je izuzetno zgodan, uvek obučen u ekstravagantna, moderna odela. Nadmenog stava i hoda, držao je ljude na distanci i zračio opasnom harizmom momka sa beogradskog asfalta.

Spoj intelekta i “opasnog života”: Za devojku iz ministarske porodice koja je pozivana na dvorske balove, Crnjanski je bio oličenje avanture. Pored toga što je bio genijalan pesnik i govorio čak sedam jezika, on je istovremeno igrao fudbal, bavio se mačevanjem i bio zaluđen avijacijom. Bio je sve ono što uštogljeni oficiri i diplomate tog vremena nisu bili (a tek danas su fikcija).

Vidu je privukao taj neukrotivi duh fatalnog “lošeg momka”. On je bio “bura” – čovek koji je zbog časti ulazio u prave dvoboje pištoljima, sa tadašnjim herojem Tadijom Sondermajerom, ali i za koga je cela čaršija znala da je ženskaroš. Beogradom ga je pratio glas nepopravljivog ženskaroša i kavgadžije koji je stalno bio okružen ženama. Bio je čovek teške naravi, sujetan, oličenje avanture. Vida je svesno izabrala da uđe u život sa čovekom koji je bio “hodajući nemir”, izjavivši kasnije da je svesno delila ” i radost njegove slave i gorčinu njegovog stradanja”. To što je tako divlji i poželjan muškarac izabrao baš nju za svoju muzu, činilo je tu privlačnost fatalnom. Bio je njena orkanska bura, neukrotivog duha. Bili su vanvremenski arhetip „bogatašice i lošeg momka“ u beogradskom stilu s početka 20. veka.

Ona je imala sve što je novac i status tada mogao da kupi, a on je imao samo svoj talenat, drskost i reputaciju. Ova veza je od samog početka bila obavijena skandalima i opasnostima koje su prkosile. Njena porodica nije odobravala njihovu ljubav. Vidin stric, Žarko Ružić, preuzeo je ulogu njenog zaštitnika, jer je izgubila oca. Odlučio je da silom prekine njihovu romansu. Jedne večeri, stric je sačekao Crnjanskog i Vidu na Slaviji, noseći veliku drvenu motku. Uz teške reči i smrtne pretnje Crnjanski, poznat kao prznica, uspeo je ipak da izbegne opštu tuču zahvaljujući Vidi, koja je skočila, otela stricu palicu iz ruku i tako sprečila tragediju naočigled prolaznika. 

Vidin svet pre njega bio je bio uštogljen i dosadan. Miloš joj je doneo opasnost, strast i slobodu. Milošu je s` druge strane, Vidina otmenost i stabilnost bila jedino sidro u njegovom haotičnom životu.

Ona je odlučno odbacila namenjenu sigurnost, i izabrala ljubav i momka, koji je zbog nje bio spreman da proda sve što ima i pobegne iz zemlje.

Nakon skandala na Slaviji, porodica je izvršila ogroman pritisak na Vidu, zbog čega ona donosi radikalnu odluku da pobegne iz Beograda u Pariz kako bi se situacija smirila. Crnjaski ju je ispratio na železničku stanicu, gde joj je obećao da će joj konstantno pisati. Međutim, čim je voz krenuo znao je da ne može bez nje, Crnjanski je doneo fatalnu odluku, i odmah sutradan je stavio svoju jedinu kuću u Pančevu na doboš – rasprodao sve, kupio kartu i stigao u Pariz pre Vide. Tamo su se konačno venčali 1921. godine i više se nikada nisu razdvajali. Vida je bila Miloševa verna saputnica, od Pariza, preko Londona, pa do kraja života.

Vida je šila lutke i haljine za čuvenu modnu kuću Harrods. “Ja šijem da biste vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka”. Rečenica u koju je stalo 50 godina ljubavi i njenog izbora. Mogla je biti dvorska dama da je poslušala porodicu, ali bez tog sjaja u očima, jer su pripadali jedno drugom. Tajna njihove priče je u izabranosti kroz ceo život. Ono što je držalo Vidu jeste da je nezamenjiva, koliko je emocionalno vezan za nju, i da joj se uvek vraćao. Filmska ljubav nije samo “ne mogu bez tebe”, ona je poznavala nervoznog, teškog i nesigurnog Crnjanskog, sa kojim je prošla siromaštvo, emigraciju, ratove, tuđinu, uspone i padove njegove karijere, a upravo tog čoveka je volela.

Miloš Crnjanski je svoju životnu “Seobu” završio 30. novembra 1977. godine u Beogradu. Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: “Vode” i “Vido”. 

Život bez Miloša za Vidu je izgubio svaki smisao. Poživela je još toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine “Miloš Crnjanski”, koja će trajno čuvati uspomenu na velikog pisca i brinuti se o objavljivanju njegovih dela u zemlji i inostranstvu, a onda, samo deset meseci nakon njegove smrti i Vida je zauvek sklopila oči, sa uzglavlja su je ispratili stihovi iz „Lamenta nad Beogradom“:

„A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.”